Kiosk: Dijalozi

 Donkihotovski put
 
Organizacija Kiosk – platforma za savremenu umetnost, postoji već više od desetljeća. Sam čin osnivanja 2002. godine, kao i sve dosadašnje aktivnosti ovog kolektiva posledica su socio-kulturnog okruženja ne samo u Srbiji već i u čitavom regionu, gde početak 21. veka nije bio lak. Srbija je kao država tada tek započinjala promene koje nisu išle ni lako ni brzo u bilo kojoj sferi. U polju kulture, potrebne promene zahtevale su transformaciju institucija i njihovo potpuno redefinisanje. Taj proces je podrazumevao integrisanje u novi institucionalni konstrukt drugačijih društvenih, političkih, organizacionih, kulturnih i umetničkih okolnosti. Trebalo se suočiti sa vremenom, prihvatiti njegove izazove i osvojiti svoje mesto u novoj organizaciji sveta. Naše institucije nisu imale dovoljno kapaciteta da bi u potpunosti odgovorile tom zahtevu. Sa druge strane finansijski pritisak kojem je kulturni sistem bio izložen agresivno je nametao usmerenje ka programima i pristupima koji su naglašavali estradne elemente, konzumerski karakter kulture i pretvarali institucije kulture u mesta zabave, zanemarujući pri tom njihovu ulogu intelektualnih središta. Takva situacija se dodatno radikalizovala u narednim godinama, najpre posle ubistva premijera Srbije Zorana Djindjića i političkih lomova koji su usledili, te sa posledicama finansijske krize koja je na globalnom planu učinila svet veoma nesigurnim mestom i time samo umnožila već brojne probleme. Takve okolnosti nisu pogodovale aktivnostima koje su imale nameru da budu analitične, kritične, da izazovu razgovore o bolnim i problematičnim društvenim, političkim, kulturnim, umetničkim pitanjima. Podrška nije postojala, moralo se delovati samostalno, uz permanentni rizik i neizvesnost. Tim putem su krenule Milica Pekić i Ana Adamović osnovavši Kiosk. Da bi ojačale svoju poziciju u kulturnom sistemu Srbije i regiona i postale aktivan činilac u njegovoj promeni, svoj organizacioni potencijal su usmerile i ka stvaranju organizacija Nezavisna kulturna scena Srbije koja danas broji 92 članice, i Regionalne platforme za kulturu Kooperativa. Tako su na delu demonstrirale stav da su optimalni, jasni, definisani uslovi za rad jedan od standarda svakog kulturnog sistema, ali i svest da taj cilj nije moguće ostvariti ako se kao akter isključiš iz procesa rešavanja problema koji njegovo ostvarivanje onemogućuju. Na taj način je usmeren odgovor na prvo pitanje sa kojim su se Ana Adamović i Milica Pekić suočile, a to je: kako delovati u nejasno i nepotpuno definisanom kulturnom sistemu?
 
Drugo pitanje, koje je za konkretne ciljeve Kioska kao organizacije bilo jednako bitno je pronalaženje adekvatne strategije u realizaciji projekata, a to je zahtevalo kreativan i inovativan pristup. Razmišljati i razmatrati teška i kompleksna pitanja na način da ona deluju na svest društva je veoma težak i dugotrajan proces. On podrazumeva veoma visok stepen intelektualne i emotivne osetljivosti onoga ko takav proces pokreće, jer svaki korak mora biti pažljivo promišljen. Greške se najčešće skupo plaćaju, jer vraćaju proces rešavanja problema na početak, a ponekad ga i dodatno komplikuju i produbljuju. Da bi se takav scenario izbegao razvijen je poseban model umetničko-kustoskog delovanja koji je povezao komunikaciju, emociju i umetnički čin. Kako ističe Marko Stamenković poredeći postupak realizacije jednog od složenih projekata Kioska nazvanog Lobi kulture sa projektom The Good Life Karlosa Mote, razvijena je praksa „uključivanja gradjanskog subjekta, kroz umetnost, u proces konstrukcije javnog mišljenja“. Po njemu, ova dva projekta su dva vida istog modela, jer petogodišnje istraživanje Latinske Amerike Karlosa Mote, kolumbijskog umetnika koji živi i radi u Njujorku filmski dokumentovano na adresi www.la-buena-vida.info, „čini vidljivim raznovrsne percepcije koje gradjani tog kontinenta imaju o takozvanim „demokratskim“ oblicima vladavine, a iz iskustva konstantnog intervencionističkog pritiska Sjedinjenih Američkih Država“, na sličan način na koji Kiosk u projektu Lobi kulture, dokumentuje odgovore gradjana Zapadnog Balkana na pitanje Šta mislite da će se promeniti ili nestati u vašem svakodnevnom životu kada vaša zemlja udje u Evropsku uniju? Tražeći korene nastanka ovog modela, Stamenković ga nalazi u Motinoj tvrdnji da je „zasnovao svoj projekat na odnosu prema umetničkom konceptualizmu, onako kako se on manifestuje van umetničkih centara (Zapadna Evropa i SAD), a preciznije – na korišćenju strategija konceptualizma kao instrumenata političkog delovanja, aktivističke motivacije i zahteva za društvenim promenama.“ Osim strategija konceptualne umetnosti uz pomoć kojih kontekstualizovana životna iskustva dobijaju umetničku dimenziju, članice Kioska su imale još jedno iskustvo kao model delovanja, a to je iskustvo nezavisne scene na polju savremene umetnosti tokom devedesetih u Srbiji.
 
Šta su elementi tog modela? Bilo da je reč o umetničkim projektima – izložbama ili društveno angažovanom radu, prvi korak je komunikacija, razgovor, intervju. Medjutim, dijalog u ovom slučaju nije skup unapred pripremljenih pitanja i odgovora koji izražavaju određene interesne ili ideološke stavove, već stvarna, realana konverzacija. Krajnji cilj ovog autentičnog, ličnog, iskrenog i emotivnog dijaloga je suočavanje sa problemom, razmišljanje o njemu, sazrevanje – intelektualno i emocionalno svih učesnika, i ispitivača i pitanih i posmatrača. Proizvod tog postupka uoblikovan u izložbu ili knjigu, postaje svojevrstan umetnički iskaz.   Tako se dešava da obična porodična fotografija i priča koja stoji iza nje postane esteteska materijalizacija aktivizma. U projektu Porodični album članovi 23 romske porodice putem reči i slika – u ovom slučaju fotografija, otkrivaju svoje porodične narative, svoj doživljaj diskriminacije, nepripadanja, ali i način na koji bi želeli da ih okolina doživljava. Jedan od učesnika, Zoran Jašarević iz Vranja kaže: „Ja čuvam slike za uspomenu. Čuvam ih dobro i kad dođe neko da pita za porodicu, ja imam.“
 
U dugom projektu nazvanom Komunikacija, realizovanom 2005/2006 u formi fotografske radionice za mlade, okupljeno je dvadesetak srednjoškolaca srpske, romske i albanske nacionalnosti koji su putem fotografskih iskaza predstavili jedni drugima svoje živote. Analizirajući njihove situacije u tekstu knjige koja dokumentuje ovaj projekat, Ana Adamović piše: „Porodične fotografije su važne. U mnogo čemu one oličavaju normalan život. Na njima ste okruženi ljudima koji vas vole, vaša kuća je na svom mestu, porodica je zajedno i proslavlja zajedničke događaje. Kada upoznate nekog ko ih nema odmah počinjete da shvatate da je upravo ta normalnost života ugrožena i to u mnogo značajnijoj meri nego što uspevate da shvatite gledajući svaki dan vesti.... Ta želja za normalnim životom je ono što ih čini mnogo sličnijim nego što misle da mogu biti. I jedni i drugi normalan život vide isto. To je – slobodan život, oslobodjen stresa, bez prevelikih prohteva, u svojoj kući, sa svojom porodicom. I jedni i drugi znaju da takav život treba da vode svi ljudi, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Takodje znaju da njih niko trenutno ne pita o tome kakav život vode ili žele.“ Umetnost u projektima Kioska je inicijator procesa medjusobnog upoznavanja, ali i dijaloga sa istorijom, savremenošću i stereotipnim gledanjima i na prošlost i na svakodnevicu. Lično i kolektivno sećanje i identitet su posledica kvaliteta ovog procesa. Na takav način je ona tretirana na izložbama Zemlja obećanja, koja predstavlja savremenu srpsku fotografiju, zatim Najlepša zgrada realizovana u okviru festivala Mikser i Korzo, koja je bila deo programa Beogradskog letnjeg festivala. Kao trajno podsećanje na građane Beograda koji su živeli od druge polovine 19. do četrdesetih godina 20. veka, Korzo je putem fotografija na keramičkim pločicama postavljenim na zidove zgrada u najužem gradskom jezgru ukazao kako na istorijat fotografije na ovim prostorima, ulogu koju su pojedinci imali u toj istoriji, proces formiranja građanskog društva, modernizacijske procese i društvenu klimu koju je taj sloj vodio, identitet koji je Beograd dobijao stvarajući nove vrednosti koje su vremenom njegovi stanovnici počeli da potiskuju ili zaboravljaju... Afirmacija i generisanje novih ili zaboravljenih vrednosti je još jedan segment koji u svojim projektima organizacija Kiosk potencira. Često ih kroz svoje projekte Kiosk i definiše. U mom omiljenom Kiosk projektu – Das Ist Kunst realizovanom 2006. godine razmatra se priroda poimanja umetnosti u Srbiji u određenom trenutku, preispituje  sopstvena pozicija u umetničkom sistemu i otkrivaju vrednosni parametri i kriterijumi kojima se umetnost definiše. Das Ist Kunst je okupio  ograničen broj umetnika, aktera umetničkog sistema i stanovnika iz osam gradova Srbije. Svi oni su imali sopstvenu reprezentaciju umetnosti i odgovor na pitanje Šta je za vas umetnost?  Na primer, za istoričara umetnosti Branka Dimitrijevića umetnost je „nesporazum“, za Milicu Tomić „medij koji reflektuje realnosti“, za penzionerku Zoricu Stojanović „ostati normalan, zdrav i prav u ovoj ludoj zemlji i pod ovakvim okolnostima. Porodicu održati na okupu i biti normalan. Umetnost je kad od ništa napraviš nešto“, a za PR menadžerku Aleksandru Kolar „Biranje donkihotovskog puta“, baš kao i za članice Kioska.
 
Kiosk - platforma za suvremenu umjetnost je nevladina, neprofitna organizacija koja radi na području umjetnosti i kulture. Osnovali su ga u Beogradu 2002. Godine Ana Adamović i Milica Pekić. U 2008. Godini pridružio im se umjetnik Dorijan Koludžija. Kiosk olakšava i podupire suradnju između umjetnika i kulturnih djelatnika iz svih područja suvremene umjetnosti. Smatramo da  inovativne umjetničke aktivnosti potiču otvorenost i pružaju bolje razumijevanje društvenih i političkih poteškoća u  podlozi modernog društva. S tim ciljevima na umu, Kiosk producira izložbe, publikacije i istraživačke projekte koji potpomažu razumijevanje  društvenih problema ,teorije i prakse suvremene umjetnosti , i uloge umjetnosti u 'mainstream' kulturi . Od 2002., Kiosk je surađivao s umjetnicima, kulturnim djelatnicima te širom javnosti, kako bi stvorio velike participativne projekte i nove mreže koje potiču dijalog između etničkih i nacionalnih skupina.Kiosk je suosnivač  Udruge za nezavisnu kulturnu scenu Srbije, te regionalne  platforme Kooperativa.