Nikoleta Marković: Elevatorart u Kruševcu - Čuvaj se Slike!

Izložena fotodokumentacija deo je ukupne arhive projekta Elevatorart u Kruševcu koji je realizovan od 2011. – 2013. godine u Kruševcu (Srbija). Participativno dokumentovanje „stanja table“ instalirane u prolaz između zgrada u centru Kruševca realizovali su Biljana Grković (kustoskinja projekta), Jelena Petrović (pomoćnica kustoskinje), Vladimir Mijajlović (umetnik i saradnik projekta u lokalu), Javorka Savić-Marković, Andrej Mirčev i autorka projekta Elevatorart u Kruševcu.
 
Ova školska tabla deo je intervencije u javnom prostoru koja je putem razmene pisanih poruka (a započeta pitanjem o vlasništvu nad javnim prostorom) pozivala ne samo na interakciju, učestvovanje u projektu te njegovu realizaciju, već je krenula od „pretpostavke da bi mogućnost kuriranja sopstvenog prostora i urbanizovanje sopstvenih praksi svakodnevlja moglo napraviti fisuru na rutinom i egzistencijalnim pritiscima savršeno izglačanoj svakodnevici, sa nadom da bi upravo jedna takva naprslina mogla pobuditi radoznalost, izazvati iznenađenje i razbiti hipnotizerski trans egzistencijalne halucinacije“^[1]. Školska ploča je postavljena kao rezultat ankete i razgovora sa stanarima zgrada pripadajućeg prolaza sa idejom da upravo njihova aktivnost na tabli pokrene komunikaciju sa sugrađanima, ali i da, logikom najfrekventnijih korisnika prolaza, dokumentovanje „stanja table“ postane delom njihovih svakodnevnih aktivnosti.
 
Međutim, stanari zgrada pripadajućeg prolaza, za dve godine koliko je tabla preživela na zidu, nisu napisali niti reč niti su bili zainteresovani za dokumentovanje ili bilo kakvu participaciju u projektu. Šta se dogodilo?
 
Moglo bi se reći da je na putu od ideje do realizacije Elevatorart u Kruševcu detektovao, susreo se, ali i proizveo nebrojeno teškoća i problema. Izlaganjem ove kurirane dokumentacije autorka pokušava da ih reaktuelizuje ne samo kao uvek vanjske (probleme umjetničkog i/ili društveno-političkog konteksta i/ili refleksije istorijskog trenutka) već upravo kao unutrašnje napetosti projekta i nelagode njegovih učesnika/ca.  Budući da je foto-dokumentacija „stanja tabli“ zamišljena kao stalno izložena u istom prolazu nasuprot tabli, a da se do tog stupnja projekta nikada nije došlo uprkos nagomilanoj „arhivi slika“, autorka kreće tragom Lakanovog upozorenja: „Čuvaj se slike!“, u pokušaju da (i ovaj put!) zajednički misli koja se želja i za čim pojavljuje kroz ove reči i slike?